Meni

Za Sve Srbe

Празници посвећени мртвима

Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице и то:

- у суботу пред Месне покладе - зимске задушнице,

- у суботу пред Духовне - летње задушнице,

- у суботу пред Михољдан - михољданске задушнице и

- у суботу пред Митровдан - јесење или митровданске задушнице.

Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређују су гробови.

Човеков живот овде на земљи се не завршава смрћу. Христос је умро за нас, нудећи нам спасење и живот вечни. Нажалост, има оних који то не прихватају, већ више воле да буду робови греха, смрти и Сатане, него слободна деца Божија. "А онима који га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у име Његово" (Јов. 1,12).

При другом доласку Христовом, по речима Јеванђеља: "А када дође син човечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на престо славе своје. И сабраће се пред њим сви народи и разлучиће између себе као пастир што разлучује овце од јаради. И оставиће овце са десне стране: ходите благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремано од постојања света, јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах, примисте ме; наг бејах и оденусте ме, болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте к мени...

Тада ће рећи онима што су служили сатани: идите од мене проклети у огањ вечни који је приправљен ђаволу и анђелима његовим".

Због тога бдимо и водимо бригу о нашим душама. Бринимо и о онима који су се упокојили до другог доласка Господњег. Јер молитва праведника много може да помогне.

Сваки човек је створ Божији. И брига за сваку душу је неопходна. Јер Христос нам препоручује у Јеванђељу да се више радује кад нађе једну изгубљену овцу него оних деведесет девет што су са Њим.

И ми морамо да се молимо Богу за све оне који су са нама и оне који су се преселили из овог земаљског живота у онај вечни. То је дужност сваког члана Цркве. Брига деце за родитељима и сродницима који су се упокојили је веома важна, како за њих саме тако исто и за упокојене.

Црква се моли Богу за све људе и за њу су сви живи пред Богом. Они који су чинили добро у Божијој су близини и спремно чекају други Христов долазак. Све оне који су се удаљили од Бога, Бог чека на њихово покајање.

Човек је тај који одлучује да ли ће бити са Богом или против Њега.

Црква нам је одредила и дане када и како треба да их проводимо да би наш живот имао крајњи циљ. Суботу је посветила за умрле, а недељу за нас живе кад треба да се молимо Богу у заједници.

Субота је дан посвећен умрлима, заправо упокојеним душама. Тог дана више него осталих дана ми гледамо други свет, видећи у мислима мноштво оних који су живели на земљи пре нас и општили са њим. На почетку, морамо направити разлику, јер неке од њих славимо, а за неке се молимо. Први су свет моћни на челу са Пресветом Богородицом; други су они безбројни који су умрли, чија нам судбина горе није позната већ само Богу. Субота нас подсећа на Христову проповед у Аду после Његове смрти на Крсту, у времену од три часа по подне на Велику суботу до сучевог изласка. У недељу кад је васкрсао. Јер чак и у смрти, Он није поштовао стару суботу. Св. Петар то објашњава: "Зато се и мртвима проповеда Јеванђеље, да приме суд о човјеку и тијелом, а по Богу да живе духом" (Петр. 4,6). Више и јасније имамо у црквеној песми.

"У пакао Ти си сишао Спаситељу мој, и после разарања адских капија, будући Свемоћни, ти си устао опет са онима који су умрли, будући Творац. Ти си ишчупао жалом смрти, о Христе! И ослободио си Адама од проклетства, о Човекољупче! Спаси нас, о Господе!"

У Православној Цркви, помен у молитвама за умрле држи се као апостолска традиција забележена у прастарој литургији Св. Јакова, а потврђено од светих отаца. Чврста вера за мртве у Православној Цркви је увек била важна и молитве (помени) посебно изнете на Светој Литургији, сви православни су у мислима подједнако повезани са својом преминулом родбином, рођацима и пријатељима.

Када се неки хришћанин упокоји Црква посебно обележава тај догађај са молитвама и поменима у току те године. Тако имамо: чин опела (дан сахране верника), трећину, четрдесетодневни помен, полугодишњи и годишњи помен.

Опремање покојника: Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи или најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка, итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који је узме прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име), Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају - Бог да му душу прости и крсте се. Свећа и њена светлост симболишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће.

Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно одело. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкиром, мушкарац се обрије, посеку се нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.

Припреме за сахрану: Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 часа, покојник преноћи у кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући.

Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.

Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненада, домаћин, или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин: Онај који долази, како кога сретне од родбине у кући или у дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: "Примите моје искрено саучешће". Домаћин се захваљује и одводи госта у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.

Опело: У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви одлазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свим присутним, које се пале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према Истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица. Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље (успомена на свету тајну јелеосвећења, којим се после опела прелива покојник).

На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача симболизује самога Христа који је Хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота.

Целивање покојника: Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоји на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу и кад се дође до њега, застане се, прекрсти се и поклони, па онда се целива покојник и тихо се каже: "Бог да му душу прости".

Погребна поворка: Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије - барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.

Спуштање у гроб: Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници, то јест људи који су копали раку, целивају покојника и неко од ближе родбине. Затим се ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопца у раку. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: "Бог да му душу прости".

Освећење водице: После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо и где је лежао док је био у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекају у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је можда, припремити воду и пешкир, ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту вечеру везани су бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.

Што се тиче става цркве, око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен такође молитва.

Сувишни обичаји: Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискују велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично понашати, што је недопустив грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.

Црнина и време после сахране: У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.

Овде треба нагласити да се, без обзира, када се деси смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитви за славу молимо за покој душе наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући: свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је онда немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.

Трећина: Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлог. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјануар Негде се трећина обавља са свештеником, који врши парастос или мали помен на гробу.

У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан од смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.

Четрдесетодневни помен: Од свих молитви за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији Суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тог датума. Зашто Субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито, вино, мед и погача, кадионица и тамјан и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама. Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву, па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.

За овај четрдесетодневни помен, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање "душног брава". То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.

Полугодишњица и годишњица: После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај.

Споменици: Дужни смо да за своје покојнике подижемо споменике. Али они не треба да буду сувише скупи, то сигурно и наши покојници не желе. У величини и квалитету споменика не огледа се величина наше вере. Споменици треба да буду скромни, чија ће једина сврха бити да обележе место где је покојник сахрањен и на којем чека други долазак Господа Исуса Христа. Оно што је најважније треба знати: да је споменик обичан камен док га свештеник не освешта. Тек када се то учини, онда покојникова душа постаје свесна постојања споменика и тек тада ће моћи да се радује што је најближи нису заборавили. Име покојника на споменику обавезно уписати или уклесати српским писмом ћирилицом, јер ако није тако учињено, свештеник има право да одбије да освешта споменик. На споменик се не сме стављати име каменоресца, чиме он рекламира себе и врши пропаганду своје радње. То је срамоћење покојника, а са људске стране, веома некултурно и ружно. То нарочито треба нагласити каменоресцу приликом наручивања споменика.

Самоубиство: Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице и то не на дан погреба.

Poruke
200

Player
Slusajte nas preko playera

Anketa
Dali priznajete nezavisnost Kosova?
Ukupno odgovora: 310

Marketing

Broj posetioca
Free Counter

ZA SVE SRBE      Free website builderuCoz